KOKOŠI

RUSKA PAVLOVSKA KOKOŠ

[img] [/img]

Ideal kokosije lepote iako svojim prekrasnim izgledom cini zasigurno ideallepote medju rasnom zivinom pavlovska kokos je gotovo nepoznata i umalo nestala vrsta smatra se najstarijom autohtonom ruskom rasom zivine prve tragove o postojanju zapisao je istrazivac Pallas u periodu 1768-1773 on je opisuje kao cudnovatu rasu zivine sa cubom perjanom bradom i gacastim nogama u srebrno i zlatno tackastoj boji verovatno su trgovci sa putovanja po aziji doneli predke za pavlovsku kokos nazvanu po imenu sela prvi dikaz pavlovske zivine bio je na izlozbi u moskvi 1878 god.a na medjunarodnoj izlozbi sitnih zivotinja 1889 god.u Sant peterburgu vec su bile definisane prvim standardom koji ih potpisuje pod zvanicnim nazivom kao pavlovska kokos po nekim tadasnjim teorijama one su plod mesanja turske rase sultan sa poljskom cubastom bradatom zivinom zlatno i srebrno otackanom nesumljivo je da je pavlovska zivina srodna i sa holandskim brabantom,paduanerima francuskim crev coeur-om houdanima svajcarskim apencelerima i jos nekim rasama.Masa petla je 1.5-2.2kg.a koka je 1.2-1.5kg.nosivost im je 130-170 jaja koja su sitna 45-51gr.ljuska jaja je krem do cisto bele boje.zabelezeno je da su obnovljena jata pavlovske kokosi bez problema zimi nocivala na otvorenom prostoru na drvecu tada su izmerene temperature i od minus 36 stepeni sto ih cini izuzetno otporne na hladnocu najnoviji standard za njih je preuredjen 2009 god.to je sitna zivina na prelazu izmedju krupnih i minijaturnih rasa zivine sa siljatom bogatom cubom koja je na krajevima padajuca zaokrugla donekle bujnom bradom perjanom grivom na vratu specificno tetreb operjanim nogama i veoma bujnog lepo obojenog perja telo im je kratko i siroko odlicno lete snalazljive su na ispustu a jaja i meso imaju ukus divljaci glava im je srednje velika okruglasta sa vertikalnom cubom sa povijenim krajnjim perima koja je dosta raskosna i bujna cube postoje dosta siljaste pa do siljato okrugle kao i potpuno okrugla cuba na vratnom delu nalazi se raskosna perjana griva koja je izrazenija u petla perjana brada je veoma bujna i prostire se do usnih skoljki i zahvata veci deo lica oci su smedje crvenkaste do tamne boje kresta je mala u obliku polu meseca sa dva roga usmerena na gore ka glavi a nazlazi se odmah ispod baze kljuna usne mindjuse su male jedva uocljive jer su prekrivene perjem brade telo je kratko koso noseno pod uglom od 45 stepeni ledja su kratka ravna i siroka krila su srednje velika satkana od veoma sirokih pera koja omogucavaju solidan let ove zivine rep je srednje visok nosen uspravno pod uglom od 90 stepeni noge su zeleno sive boje blago operjane sa karakteristicnim cuperkom kao u jastreba a zbog specificne operjanosti i gradje nazivaju ih i takozvanih tetreb nogama najcesce se odgajaju u zlatno i srebrno tackastoj boji dok su crne bele i svetle veoma,veoma retke.

ALZAJSKA KOKOŠ

[img] [/img]

Smatra se originalnom rusticnomrasom zivine na njeno formiranje nije uticala ni jedna azijska kokos ranostasne su koke pronesu sa 5-6 meseci starosti petlovima je potrebno nesto vise vremena da se formiraju prvenstveno zato sto im rep sporije raste veoma su plodne i lako se razmnozavaju jer su odlicno prilagodjene samostalnom zivotu u prirodi danas su veoma retka rasa i u samoj Francuskoj telo im je cilindricno izduzeno i imaju dobro razvijena krila koja leze uz telo rep im je veoma razvijen raskosan sa bogatim srpastim perima kresta im je grasasta ovalnog oblika ne prevelika usne mindjuse su bademaste cisto bele boje noge seu sivkaste postoje cetiri varijeteta boje jarebicasti zlatni ili kao ih francuzi zovu losos zlatni zatim crni,beli i plavi oci su im tamno braonkaste osim kod primaraka zlatno jarebicastog de su oci narandzaste masa petla je 2.5-3kg.masa koke je 2-2.5kg.nosivost je oko 140 jaja koja imaju cisto belu ljusku mase 60gr.

KOKINKINE

[img] [/img]

Kokinkine postoje od 1828. godine, kada su prvi put otkrivene u Kini u žutoj boji, a tek 1860.g. su donete u Lajpcig. Nemci su ih usavršili, saznajemo od našeg sagovornika Dušana Pavkovića, koji odgaja patuljasti varijetet ove ukrasne živine već 15 godina. Iako rodom iz Nove Pazove, već duži period je na privremenom radu u Nemačkoj, što je iskoristio da postane član njihovog kluba odgajivača, koji ima oko 250 članova. Zahvaljujući toj činjenici može da nabavlja svežu krv i izlaže svoju živinu na inostranim izložbama. - Imam patuljaste kokinkine u crnoj boji i tigrastoj, glatkog i kovrdžavog perja - kaže Pavković. - Postoji 25 priznatih boja, od skoro i za kovrdžave primerke. Težina petlova je do 850, a koka 750 grama. Patuljaste kokinkine su malo zahtevnije u odnosu na drugu živinu po pitanju odgoja. Potrebni su im povoljniji uslovi. Nije dobro da su napolju, na blatu, kiši. Važno je zaštititi ih od vetra i promaje, jer su osetljive. - Imam ispust, ali sve je natkriveno, a imam i zatvorni živinarnik za zimski period - priča Dušan. - Mojoj živini sam pružio maksimalne uslove. Za podlogu koristim isključivo piljevinu. Spolja je sitni pesak, prosejana jedinica. Ishrana podrazumeva mešavinu zrnaste hrane, a u prolećnom periodu ovaj uspešan odgajivač im dodaje granule za pse ili sitne crviće, jer je neophodna i hrana životinjskog porekla, zbog perja. Priprema pred izložbenu sezonu podrazumeva odvajanje grla u specijalne kaveze, kako bi se živina sama prilagodila na te uslove da ne bi došlo do stresa na izložbi. Pranje perja i nogu se podrazumeva. - Sam izgled me je najviše privukao ovoj rasi - priznaje Pavković. - Loptasta živina, a kompaktna je najkraći opis. To je mirna životinja, nije sklona letenju i bežanju. Nije ratoborna, mada ne treba petliće držati zajedno. Na jednog petla moje iskustvo govori da je najbolje pustiti maksimalno do tri koke, jer što ih je više manji je procenat oplodnje. Patuljaste kokinkine nose oko 80 jaja godišnje. Izuzetno su dobre majke i dadilje. Mada Dušan Pavković u 60 % koristi inkubator. Njegova procena je da do 80% dobija izleganjem putem inkubatora. - Temperatura mora biti 31 stepen i posle trećeg dana jaja se okreću - objašnjava odgajivač. - Potrebno je to činiti tri do četiri puta dnevno, a 16-og dana se sipa voda u inkubator kako bi se dobila vlaga od 16% i 21. ili 22. je dan izleganja. Matično jato našeg sagovornika broji oko 60 grla, od toga 45 koka i ostalo su mužjaci. Selekciju revnosno sprovodi tako da ima ekstra jato crnih i tigrastih kovrdžavih patuljastih kokinkina. Svima koji se odluče za odgajanje ove rase ukrasne živine preporučuje da glatke koke ili petlove spajaju sa kovrdžavim, kako bi se dobio sjaj perja i što je više perje prebačeno u kontra smeru, to je bolji kvalitet. Treba imati na umu da mnogo zavisi i od ishrane.

LEGBAR

[img] [/img]

NOSILJE OBOJENIH JAJA

Nastanak legbar živine veoma je zanimljiv i donekle slučajan. Za to je zaslužan britanski naučnik i botaničar Clarence Elliott. On 1920. godine odlazi u Južnu Ameriku, u oblast Patagonije, da bi proučavao tamošnje, evropljanima nepoznate biljke, i doneo njihovo semenje, lukovice i sadnice u svoju zemlju. Na tom terenu je uočio i drevnu rasu živine – araukanu, koju je odgajalo lokalno stanovništvo, najčešće indijanskog porekla. Rasa mu se učinila utoliko čudnijom što je nosila jaja sa plavičastom ljuskom. Kada je ekspedicija krenula nazad 1927. godine, brodski prtljag činile su i tri koke i jedan petao araukane, koje je Eliot poneo u Englesku.
Međutim, olujno nevreme sa burom na moru, petao nije preživeo, pa su tako u Gločester prispele samo tri koke araukane. Eliot ih je ustupio profesorima sa Kembridž univerziteta R. C. Punnettu i Michalu Peasseu, koji su vršili genetska istraživanja sa živinom, trudeći se da mešanjem određenih rasa dobiju produktivnu živinu, kod koje se po boji razlikuju muške od ženskih jedinki, već kao jednodnevni pilići.

Nastanak rase
Pored mnogih ukrštanja koje su primenjivali, u jednom od njih oni su dobili jednu liniju živine dobre nosivosti i krupnoće, gde je boja polno vezana, mešanjem zlatno jarebičastih ili srebrno jarebičastih leghorna sa plimutrokom. Nazvali su je po početnim slovima iz imena rase leghorn, a drugi deo imena su otrgli iz prvobitnog naziva za graorastu živinu “barred rocks” iz koje je nastao plimutrok, pa je nova živina dobila naziv legbar. Iz prvih ukrštanja oni su dobili zlatni i srebrni soj legbara, čije koke su nosile jaja bele ili krem bele ljuske, a željeni polni dimorfizam jednodnevnih pilića bio je izražen.
U neznatnoj meri ukrštanja zlatno jarebičastog leghorna sa plimutrocima počeli su da ubacuju i tri koke araukane. Rezultat toga je najzanimljiviji soj legbara krem boje, koji je nasledio gene araukane, te su koke nosile jaja svetlo plave, zelenkaste ili maslinaste ljuske, a odlikovala ih je i mala ćuba na glavi. Boja petlova je svetlija, krem bledo graorasta sa malo crvenih tonova na vratu i krilima, dok su koke neka varijanta svelte jarebičaste boje sa braon narandžastim grudima.

Karakteristike
Jednodnevni pilići krem legbara razlikuju se odmah po polovima, jer su ženkice tamnije, imaju jasne pruge po čitavim leđima, dok su petlići svetliji, nejasnih pruga uz obaveznu pokoju žutu tačku na glavi. Kada poodrastu i operjavaju, razlika je još uočljivija, jer petlići imaju kremkasto graorastu boju sa sasvim malo početne crvenkaste na vratu i krilima, dok koke na grudima dobijaju brao narandžasto perje, a na leđima imaju obeležje jarebičaste živine. Smatra se da je u ovom slučaju 1939. godina tipična. To je vreme kada je zanimljiva engleska rasa živine legbar bila usavršena, a prvi put su prikazane na izložbi u Londonu 1947. godine. Zvanični standard za njih je od strane kluba živinara Velike Britanije usvojen 1958. godine.
Legbar, pogotovo krem soj ove rase, poslednjih desetak godina doživljava procvat zbog ogromne potražnje za njihovim jajima vrhunskog ukusa i kvaliteta, zanimljive plavičaste ljuske. Takva jaja se uglavnom mogu naći u luksuznim londonskim marketima za prodaju hrane. Zbog toga je iz krem legbara selekcionisan i jedan hibridni soj nosilja, koji je od njih nasledio da daju jaja sa svetlo plavom ljuskom, a to je legbar gotswold hybrid.
Soj krem legbara je vrlo lep, kako zbog boje perja, tako i zbog male ćubice nasleđene od araukane, te mesnate, poveće, proste kreste i belih podušnjaka, koji su nasleđeni od leghorna. Veoma su živahna rasa, dosta oprezna, prilagođena za ispust.
Telo im je klinasto, jer se od širokih ramena sužava ka repu, koji nose pod uglom od 45 stepeni. Meso im je veoma ukusno, satkano od mišićnih vlakana, a koža im je žute boje. Krem soj nosi jaja plave ljuske, dok zlatni i srebrni legbari daju jaja beličaste ljuske sa prosečnom godišnjom nosivošću od 175 do 180 jaja, čija masa varira od 50 do 65 grama. Masa petla legbara kreće se od 2,75 do 3,5 kg, a koke od 2 do 2,75 kilograma.

P.S. Preuzetu sa sajta Ukrasna živina

SAŠA ::

KOKINKINE

[img] [/img]

Kokinkine postoje od 1828. godine, kada su prvi put otkrivene u Kini u žutoj boji, a tek 1860.g. su donete u Lajpcig. Nemci su ih usavršili, saznajemo od našeg sagovornika Dušana Pavkovića, koji odgaja patuljasti varijetet ove ukrasne živine već 15 godina. Iako rodom iz Nove Pazove, već duži period je na privremenom radu u Nemačkoj, što je iskoristio da postane član njihovog kluba odgajivača, koji ima oko 250 članova. Zahvaljujući toj činjenici može da nabavlja svežu krv i izlaže svoju živinu na inostranim izložbama. - Imam patuljaste kokinkine u crnoj boji i tigrastoj, glatkog i kovrdžavog perja - kaže Pavković. - Postoji 25 priznatih boja, od skoro i za kovrdžave primerke. Težina petlova je do 850, a koka 750 grama. Patuljaste kokinkine su malo zahtevnije u odnosu na drugu živinu po pitanju odgoja. Potrebni su im povoljniji uslovi. Nije dobro da su napolju, na blatu, kiši. Važno je zaštititi ih od vetra i promaje, jer su osetljive. - Imam ispust, ali sve je natkriveno, a imam i zatvorni živinarnik za zimski period - priča Dušan. - Mojoj živini sam pružio maksimalne uslove. Za podlogu koristim isključivo piljevinu. Spolja je sitni pesak, prosejana jedinica. Ishrana podrazumeva mešavinu zrnaste hrane, a u prolećnom periodu ovaj uspešan odgajivač im dodaje granule za pse ili sitne crviće, jer je neophodna i hrana životinjskog porekla, zbog perja. Priprema pred izložbenu sezonu podrazumeva odvajanje grla u specijalne kaveze, kako bi se živina sama prilagodila na te uslove da ne bi došlo do stresa na izložbi. Pranje perja i nogu se podrazumeva. - Sam izgled me je najviše privukao ovoj rasi - priznaje Pavković. - Loptasta živina, a kompaktna je najkraći opis. To je mirna životinja, nije sklona letenju i bežanju. Nije ratoborna, mada ne treba petliće držati zajedno. Na jednog petla moje iskustvo govori da je najbolje pustiti maksimalno do tri koke, jer što ih je više manji je procenat oplodnje. Patuljaste kokinkine nose oko 80 jaja godišnje. Izuzetno su dobre majke i dadilje. Mada Dušan Pavković u 60 % koristi inkubator. Njegova procena je da do 80% dobija izleganjem putem inkubatora. - Temperatura mora biti 31 stepen i posle trećeg dana jaja se okreću - objašnjava odgajivač. - Potrebno je to činiti tri do četiri puta dnevno, a 16-og dana se sipa voda u inkubator kako bi se dobila vlaga od 16% i 21. ili 22. je dan izleganja. Matično jato našeg sagovornika broji oko 60 grla, od toga 45 koka i ostalo su mužjaci. Selekciju revnosno sprovodi tako da ima ekstra jato crnih i tigrastih kovrdžavih patuljastih kokinkina. Svima koji se odluče za odgajanje ove rase ukrasne živine preporučuje da glatke koke ili petlove spajaju sa kovrdžavim, kako bi se dobio sjaj perja i što je više perje prebačeno u kontra smeru, to je bolji kvalitet. Treba imati na umu da mnogo zavisi i od ishrane.

Slika nije odgovarajuća, to nije kokinkina već ovo

Vrabac, ova vrsta kokoške se ne javlja samo u crnoj boji, već i siva a i bela. Kao dokaz evo i jednog tipičnog predstavnika svoje rase - KOKINKINA PEVAC.

[img] [/img]

A evo i bele KOKINKINE.

[img] [/img]

[[i]b]P.S. Jedna ispravka. One u sivoj boji se stručno nazivaju plave.[/b][i]

Kokinkina ima široku paletu boja, kao i dva tipa glatke i kovrdžave!

Glatke













---------------------------------
Kovrdzave



Pozdrav svim odgajivacima kokinkine !!!

Vrabac ::

SAŠA ::

KOKINKINE

[img] [/img]

Kokinkine postoje od 1828. godine, kada su prvi put otkrivene u Kini u žutoj boji, a tek 1860.g. su donete u Lajpcig. Nemci su ih usavršili, saznajemo od našeg sagovornika Dušana Pavkovića, koji odgaja patuljasti varijetet ove ukrasne živine već 15 godina. Iako rodom iz Nove Pazove, već duži period je na privremenom radu u Nemačkoj, što je iskoristio da postane član njihovog kluba odgajivača, koji ima oko 250 članova. Zahvaljujući toj činjenici može da nabavlja svežu krv i izlaže svoju živinu na inostranim izložbama. - Imam patuljaste kokinkine u crnoj boji i tigrastoj, glatkog i kovrdžavog perja - kaže Pavković. - Postoji 25 priznatih boja, od skoro i za kovrdžave primerke. Težina petlova je do 850, a koka 750 grama. Patuljaste kokinkine su malo zahtevnije u odnosu na drugu živinu po pitanju odgoja. Potrebni su im povoljniji uslovi. Nije dobro da su napolju, na blatu, kiši. Važno je zaštititi ih od vetra i promaje, jer su osetljive. - Imam ispust, ali sve je natkriveno, a imam i zatvorni živinarnik za zimski period - priča Dušan. - Mojoj živini sam pružio maksimalne uslove. Za podlogu koristim isključivo piljevinu. Spolja je sitni pesak, prosejana jedinica. Ishrana podrazumeva mešavinu zrnaste hrane, a u prolećnom periodu ovaj uspešan odgajivač im dodaje granule za pse ili sitne crviće, jer je neophodna i hrana životinjskog porekla, zbog perja. Priprema pred izložbenu sezonu podrazumeva odvajanje grla u specijalne kaveze, kako bi se živina sama prilagodila na te uslove da ne bi došlo do stresa na izložbi. Pranje perja i nogu se podrazumeva. - Sam izgled me je najviše privukao ovoj rasi - priznaje Pavković. - Loptasta živina, a kompaktna je najkraći opis. To je mirna životinja, nije sklona letenju i bežanju. Nije ratoborna, mada ne treba petliće držati zajedno. Na jednog petla moje iskustvo govori da je najbolje pustiti maksimalno do tri koke, jer što ih je više manji je procenat oplodnje. Patuljaste kokinkine nose oko 80 jaja godišnje. Izuzetno su dobre majke i dadilje. Mada Dušan Pavković u 60 % koristi inkubator. Njegova procena je da do 80% dobija izleganjem putem inkubatora. - Temperatura mora biti 31 stepen i posle trećeg dana jaja se okreću - objašnjava odgajivač. - Potrebno je to činiti tri do četiri puta dnevno, a 16-og dana se sipa voda u inkubator kako bi se dobila vlaga od 16% i 21. ili 22. je dan izleganja. Matično jato našeg sagovornika broji oko 60 grla, od toga 45 koka i ostalo su mužjaci. Selekciju revnosno sprovodi tako da ima ekstra jato crnih i tigrastih kovrdžavih patuljastih kokinkina. Svima koji se odluče za odgajanje ove rase ukrasne živine preporučuje da glatke koke ili petlove spajaju sa kovrdžavim, kako bi se dobio sjaj perja i što je više perje prebačeno u kontra smeru, to je bolji kvalitet. Treba imati na umu da mnogo zavisi i od ishrane.

Slika nije odgovarajuća, to nije kokinkina već ovo

Na slici je Orpington a ne kokinkina
p.s. nema gaće na nogama, a one su glavna odlika kokinkina!

Hvala na razumevanju

Uz dužno poštovanje Vrabac, onoj koki se i ne vide gaće kolko je čupava, ali vrlo je moguće da sam i ja pogrešio i prevideo tu činjenicu. U svakom slučaju hvala na objašnjenju, tako i treba. Zato smo se i okupili ovde da bi nešto naučili i upotpunili svoje znanje.
Valjalo bi da uzmeš aktivno učešće u ovoj rublici oko ukrasne živine .
Pozdrav

SUNDHAJMER ZIVINA(SUNDHEIMER)

[img] [/img]

Sundhajmeri su stara Nemacka rasa zivine koja je u vise navrata bila na rubu istrebljenja medjutim zbog odlicnih proizvodnih odlika kvalitetnog mesa i lepote opstajali su a danas se sve vise gaje pogotovo u Nemackoj Iako neodoljivo podsecaju na saseks zivinu boje svetlog varijeteta poreklo sundhajmer zivine nije potpuno rasvetljeno i u njemu se spominje saseks nastale su krajem XIX veka u gradu Sundhajmu u Nemackom okrugu Kil gde je 1886 god.osnovano prvo udruzenje zivinara koji su odgajali sundhajmer zivinu za proizvodnju jaja i mesa smatra se da su dobijeni ukrstanjem lokalne nedefinisane zivine teskim azijskim rasama pre svih svetlom bramom koja je na navedene prostore Nemacke po nekim podacima prispela 1855 god.Sundhajmeri su za svoj izgled osvojili srebrnu medalju na izlozbi deleke 1893 god.U Lajpcigu a tragovi su sacuvani Nemacki klub odgajivaca rasne zivine definisao je 1913god. standard sundhajmera u kome se navodi da su oni plod mesanja nekih veoma starih evropskih sojeva zivine sa prispelim teskim azijskim rasama(prvenstveno se misli na svetlu bramu).Posle prvog svetskog rata im je pretilo istrebljenje a i kasnije medjutim sacuvani su.Sve vise se odgajaju zahvaljujuci odgajivacima okupljeni u specijalizovani nemacki klub ljubitelja sundhajmer zivine.Zivina sundhajmer je kombinovana brzostasna rasa koja uz nosivost od oko 200 jaja a i zbog veoma kvalitetnog mesa spada u veoma rentabilne rase zivine odgaja se samo u jednoj boji takozvanoj svetloj gde je citavo telo belo obojeno vrat je prosaran uspravnim crnim linijama potpuno crni su i krajevi repnih pera sto je narocito istaknuto kod petla a krajevi krila su po malo mrezasto crni ovakva boja je tipicna za svetle brame i saseks a ima je jos i nekoliko rasa zivina u ovom tipu obojenosti.telo im je vodoravno potpuno grudi su malo isturene a citava forma tela odaje jednu skladnu kompaktnu celinu rep nije prevelik i malo je uzdignut u vis posmatrano u odnosu na vodoravno telo kresta im je prosta jednostavno razvijena noge su im operjane sa spoljne strane ali ne prevelikim gacama jer najduza pera dosezu do zadnjeg prsta na nozi tezina petla je 3-3.5kg.A koka je teska 2-2.5kg.Patuljasti sundhajmeri selekcionisani su jos 1920god.Ali nisu priznati odmah i nestali su rad na njihovoj selekciji obnovljen je kasnije tek 1977god.Uspelo je i patuljasti soj je priznat 1984 god.ponajvise dvojici odgajivaca Zuchter Wolff i Ginter Copi-u.Masa patuljastog sundhajmera propisana standardom je 1.2kg.za petla i oko 1kg za koke.

Preuzeto sa sajta Ukrasna živina

AMROK

[img] [/img]

NA PRETEK JAJA I MESA



Sam začetak rase amrok vezan je za Ameriku i drugu polovinu devetnaestog veka, kada se intenzivno radilo na ukrštanju više rasa. Cilj je bio dobijanje kombinovane graoraste živine, koja bi, pre svega, bila veoma otporna i čvrsta.
Amrok živina je veoma pogodna za seoska domaćinstva, jer i na ispustu dobro podnosi mraz do – 10° C. Odlično sama nalazi hranu, pa joj je dovoljno i 100 grama dnevno zrnaste iIi koncetrovane hrane, ako su puštene, što deluje sasvim štedljivo i prihvatljivo, s obzirom na njihovu krupnoću. Rentabilnost ove živine za kombinovanu proizvodnju mesa i jaja, ako se drže na ispustu, na zavidnom je nivou.

Stvaranje rase
Rase koje su korišćene u ukrštanjima bile su dominikaner, crna kokinkina i java živina. Kao plod ukrštanja i selekcije dibijena je graorasta kokoš nazvana “barred rocks”, što doslovno znači stara (jaka) stena, asocirajući na veliku otpornost i čvrstinu nove rase.
Usmerenom selekcijom od ovako dobijenih “graoranki”, Amerikanci su vremenom razvili rasu plimutrok, a nešto krupniji, robusniji soj kreirali su u Nemačkoj, sredinom dvadesetog veka, iz čega je proistekla rasa amrok.
Amrok živina standardizovana je i priznata 1958. godine. Patuljasti soj amroka priznat je i odgojen u Nemačkoj 1982. godine.

Opšte karakteristike
Glavne odlike amroka su samo graorasta obojenost, velika otpornost i odlična proizvodna svojstva, kako mesa, tako i jaja. Ova živina godišnje snese 200 do 220 jaja, svetlo braonkaste ljuske, teških od 53 – 60 grama. Odlično se snalaze na ispustu i tada ih ne bi trebalo mnogo hraniti, jer postanu neaktivne - lenje u potrazi za hranom.
Još jedna povoljnost za odgajivače krasi amrok živinu, a to je da se i jednodnevni pilići razlikuju po polovima, pošto su noge u ženskih pilića tamnije, a mužjaci imaju izraženiju, veću svetlu fleku na čelu. Odrasle jedinke amroka, iako sve graoraste, razlikuju se po graorastom dezenu zavisno od pola, a to je uslovljeno nasleđem boje vezanim za pol. Petlovi su obavezno svetliji i sitnijeg, graorastog dezena, dok su koke tamnije, sa većim naizmeničnim grao-belim crtama na perju.
Amrok živina je skladne građe, tipične za većinu kombinovanih rasa kokoši. Kresta im je prosta, normalno razvijena, a ušne minđuše su čisto crvene. Noge im moraju biti jasno žute boje. Težina petla amroka je 3 – 3,6 kg, mada ima primeraka koji dostignu i do 4,5 kg. Koke su 2,5 – 3 kg, dok najkrupnije dostignu i 3,5 kilograma.

Preuzeto sa sajta Ukrasna živina

CRNA SUMENSKA KOKOS


[img] [/img]

OTPORNE I DOBRE NOSILJE

Crna šumenska kokoš, poboljšana stara bugarska rasa


Stara, domaća, primitivna živina crnog perja i izuzetne otpornosti, odgajana je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u severoistočnoj Bugarskoj. Upravo ona bila je osnova za jednu rasu živine koju su Bugari planski kreirali sredinom dvadesetog veka. Da bi popravili nosivost njihove autohtone seoske živine crne boje, počeli su je ukrštati sa crnom minorkom, koja je odlična nosilja veoma krupnih jaja, isključivo bele ljuske.

Selekcija
Prva etapa selekcije trajala je od 1951. do 1980. godine, i može se reći da je dala solidne rezultate. Dobijena je crna živina u tipu lakih nosilja, koja je zadržala izuzetnu otpornost stare seoske bugarske živine, a poboljšala nosivost i dobila plemenitiji izgled, zbog gena koji su na nju preneti iz ukrštanja sa minorkom. Odgajana je u regionu oko grada Šumena, pa je i nazvana crna šumenska kokoš. Druga faza planske selekcije otpočela je 1980. i trajala je do 1989. godine, a njen cilj bio je da se poveća masa. Crne šumenske kokoši bile su prilično sitne, što je i očekivano, jer su stvorene ukrštanjem nekog tipa sitnije seoske živine i minorke, koja je tipična laka nosilja mediteranskog tipa.
Za dodavanje gena koji bi šumenskoj kokoši povećali masu, izabran je crveni rodajland, kombinovana rasa živine solidne mase i odlične nosivosti. Međutim, ova druga etapa u selekciji crne šumenske kokoši nije dovedena do kraja, niti je u potpunosti dala željene rezultate. Razlog tome je u nekoj meri crvena boja perja rodajlanda, koja je uticala na promenu crne boje kod šumenske kokoši. Tome stvaraoci rase nisu težili, već su želeli da očuvaju izvornu crnu boju. Zato je ovaj proces ubacivanja gena rodajlanda u šumensku kokoš zaustavljen u ranoj fazi i praktično nije imao neki bitan uticaj na već formirani fenotip “šumenki”.
Do kraja dvadesetog veka crna šumenska kokoš bila je rasprostranjena dobro u Bugarskoj i odgajana je na velikim poljoprivrednim gazdinstvima, eksperimentalnim poljoprivrednim stanicama, poljoprivrednim školama i individualnim seoskim domaćinstvima. Početkom dvadeset prvog veka potpuno je potiskuju hibridne nosilje pa ona gotovo nestaje. U bugarskom insitutu za perad “Kostinbrod” u Staroj Zagori, sačuvano je matično jato od oko 150 primeraka crne šumenske kokoši.
Od prošle godine, bugarska asocijacija odgajivača rasne živine vodi akciju očuvanja i širenja njihove crne šumenske kokoši.

Karakteristike
Izgled crne šumenske kokoši odaje sliku seoske živine, ali vidno oplemenjenu, čemu je doprinelo ukrštanje sa minorkom, dok uticaj rodajlanda praktično nije uočljuv, jer su planirana meleženja s njim prekinuta u ranoj fazi. Kao što naziv govori crna šumenska kokoš se odgaja samo u crnoj boji perja, koje ima metalno zelenkasti sjaj. Telo im je elegantno, cilindrično i blago je nagnuto nazad ka repu. Ramena su im široka, grudi su zaobljene i nošene su relativno visoko.
Oči su im svetlo narandžasto crvene boje. Kresta je prosta, sastoji se od pet do sedam pravilnih zubaca, kod petla je dosta masivna i nošena je uspravno, dok kod koka pada na jednu stranu do visine oka.
Ovakva kresta kod crne šumenske kokoši očigledno je dobrim delom nasleđena od minorki. Ušne minđuše moraju biti potpuno crvene, slično kao u obične seoske živine, a nikako ne smeju imati primese bele boje, iako su krupne minđuše u beloj boji tipična karakteristika minorki, uz pomoć kojih je šumenska kokoš oplemenjena.
Noge su srednje duge i sivo crne boje. Rep je relativno velik i nošen pod uglom od 40 do 45 stepeni. Masa petla šumenske crne kreće se od 2 do 2,5 kilograma, a koke od 1,5 do 1,75 kg. Nosivost im je 120-160 jaja godišnje, koja imaju masu od 50 do 55 grama, a ljuska im je u beloj boji.
Crna šumenska kokoš pogodna je za držanje u izrazito ekstenzivnim i nepovoljnim uslovima, dovoljna joj je mala količina hrane, koju je sposobna da u dobroj meri sama pronađe ako se drži puštena.
Crne šumenske kokoške su kao kovčke loše, a razlog tome su poprimljeni geni minorke, koja se gotovo nikad ne raskvocava.

Preuzeto sa sajta Ukrasna živina

SOMBORSKA KAPORKA

[img] [/img]


Nastala u Somboru i okolini i to ukrstanjem houdana sulmtalke italijanke i domace kokosi Somborska kaporka je stvarana od 1900 do 1922 god.dobra je nosilja i u ispravnoj nezi nosivost joj je 200-230 jaja smedje ljuske sa tezinom od 65gr.meso joj je inzvarednog ukusa tezina petla je do 4kg.a koke do 3kg.posebno ih karakterise velika kapa na glavinalazimo ih u niz boja i varijacija no najlepse su jednobojni primerci ali su veoma lepi u piknjastoj,zlatnozutoj,srebrno sivoj gde je svako pero oiviceno tamnijom nijansom odgajivaci sada rade na stvaranju patuljaste varijacije sa obzirom da danas svaka rasa ima svog predstavnika i u patuljastoj varijanti Somborska kaporka ima veoma skladno i formasto telo posebno je karakterise velika kapa na glavi koja je tako postavljena da slobodno vidi i nesmeta joj pri uzimanju hrane srednje je velicine i nalazimo je u vise boja i varijacija presten petla je II a prsten koke III kao kvocka je veoma izvanredna veoma dobro odhranjuje svoje pilice petlovi su dosta ratoborni i veoma aktivni.

Preuzeto sa sajta Ukrasna živina

LEGHORN

[img] [/img]

ATRAKTIVNE NOSILJE



Usavršavanje leghorn živine

Leghorn živina je zbog izuzetne nosivosti veoma raširena u čitavom svetu, pa je shodno tome došlo do stvaranja različitih tipova te rase. Iako se teži da se to uniformiše i od 1955. godine je uveden jedinstven standard i danas se u pojedinim delovima sveta naginje ka tipu leghorna koji je karakterističan za to područje.
Američki tip
Amerikanci su prvi stvorili svoj soj leghorna, a na tome rade od 1830. godine. Oni su
poboljšali, pre svega, nosivost, ali i izgled, a dozvoljena je nešto veća masa živine i to za petla od 2.25 – 3 kg, a za koku od 2 – 2.75 kg.
Američki soj leghorna nema previše bujnu krestu, a telo mu je najizduženije čemu doprinosi izduženi, širok rep kod koke i veliki, veoma bujan, srpast rep kod petla. Pored proste kreste, sa poželjnih pet zubaca, Amerikanci još uvek odgajaju i ređe tipove leghorna sa grašastom krestom. Boje koje su zastupljene su najčešće bela, kao i svi varijeteti jarebičastog leghorna, žuta, crna itd.
Engleski tip
Englezi od prispeća leghorna na Britanska ostrva 1870. godine počinju da ih ukrštaju sa minorkama, a plod toga je engleski tip leghorna koji je najmasivniji sa dozvoljenom masom petla od 3 – 3.5 kg i koke od 2,.5 – 3 kg. Engleski tip leghorna odlikuje mnogo masivnija, velika, pomalo nesrazmerna kresta, koja je kod petla uspravna, a kod ženki vidno pada na stranu. Bele ušne minđuše su mnogo veće nego kod ostalih tipova leghorna, što je uz veliku krestu plod ranijih mešanja sa minorkom kojoj je to odlika. Razlika je i u repu koji je mnogo manji kod engleskih
leghorna. Petao ima srpast, ali ne tako izdužen rep, dok koka ima znatno uzaniji rep. Najčešće boje engleskih leghorna su bela i crna.
Holandski tip
Holandski tip leghorna je najlakši sa masom petla od 2 – 2.7 kg, a koke od 1.7 – 2.2 kg. Moglo bi se reći da je sličniji američkom tipu, s tim da rep nije tako izdužen i raskošan kao kod “Amerikanaca”.
Za holandski soj karakteristično je mnogo definisanih boja, a to su: bela, jarebičasta, srebrno jarebičasta, zlatno jarebičasta, braon (tamno) jarebičasta, crveno sedlasta, plavo jarebičasta, graorasto jarebičasta, graorasto srebrno jarebičasta, srebrno drap jarebičasta, plavo jarebičasta krljuštasta, crna, plava, žuta, tigrasta (crno i plavo), graorasta, porcelan, kolumbija bela i žuta, crvena.
U Belgiji se razvija plavo srebrno jarebičasta, u Nemačkoj žuto graorasta i u Holandiji izabel jarebičasta, kao nove boje.

Preuzeto sa sajta Ukrasna živina

ZA GAJENJE RASNE ZIVINE NAJVAZNIJI JE PROLECNI START






Prolece je period kad ogajivaci rasne zivine imaju najvise obaveza jer se tada izvode pilici.Da bi se uspesno obnovilo jatomoraju se stvoriti preduslovi i obaviti redovni prolecni poslovi koji su obavezni u zivinarniku.Predhodno je u kasnom zimskom periodu trebalo formirati maticna jata koja se odvajaju u zasebne boksove po razlicitim bojama iste rase ili po rasama ako odgajivac drzi vise vrsta rasne zivin.Broj priplodnih jedinki u ovakvim jatamazavisno od rase krece se od tri do pet,pa sedam do devet kokana koje ide jedan petao.Ako se drzi vise zenki u volijeri proporcionalno njihovom broju mora se povecati i broj rasplodnih petlova.Kod krupnih te kod nekih rasa komplikovanijeg izgleda ide manji broj koka na jednog petla dok se kod'klasicnih'rasa lakih nosilja i kombinovanih rasa zivine drzi veci broj koka na jednog
petla.Pre formiranja maticnog jata biraju se kvalitetne koke i petlovi koji ispunjavaju standard rase mnogi koriste zimski period kad su izlozbe da kupe,razmene koju koku ili petla da bi ubacili takozvanu svezu krvu svoje jato rasne zivine pred reoproduktivnu prolecnu sezonu.Jaja za nasad se skuplaju tek 10-15 dana posle odvajanja maticnih jata rasne zivine u zasebne boksove da bi je izabrani petao oplodio.To je posebno bitno ako je zivina pre toga drzana grupno pomesana u zajednickoj velikoj volijeri.U periodu ranog proleca da bi se poboljsala nosivost dan se zivini vestacki produzava do otprilike 20-21h cas paljenjem svetla u zivinarniku.Neophodno je maticnu zivinu kvalitetno hraniti sa mesavinom koja sadrzi dovoljno proteina minerala kalcijuma vitamina te potrbnih aminokiselina kako bi nosivost u prolece bila dobra.Ovo je bitno jer se u prolece moze ostvariti dodatni prihod prodajomjednodnevnih rasnih pilica i jaja za nasad.Danas su retki odgajivaci koji pilice izvode sa kvockama a ako to cine moraju im obezbediti miranprostor za nasadjivanje i lezanje na jajaima.Ako se pilici proizvode u inkubatorima oni se pred prolecnu sezonu moraju tehnicki iskontrolisati ocistiti i obavezno dezinfikovati priprema prostorija za drzanje jednodnevnih pilica u ranom prolecnom periodu veoma je vazna one moraju biti tople suve obezbedjene takozvanom vestackim kvockamauz pomoc kojih se pilici greju dok su mali.U kasnijem periodu kad poodrastu veci pilici se sele u spoljne prostranije volijere.Nacin izrade i postavljanja gnezda za rasne koke u maticnim boksovimaveoma je bitan.Rasna zivina se u periodu reprodukcije nesme pustati iz boksova da nebi doslo do melezenja te im se u zavisnosti od broja u svakom boksu mora obezbediti dovoljan broj gnezda.Ona treba da budu pravilno izradjena odgovarajucih dimenzija prema rasi najbolje natkrivena postavljena malo izdignuto od poda i ispunjena odgovarajucom ispunom da zatvorena zivina nebi slucajno lomila jaja.Ako do toga dodje u zatvorenom prostoru zivina se redovno nauci da kljuje jaja lomi ih i jede.Odvikavanje od te negativne pojave je gotovo nemoguce.

Preuzeto sa sajta Ukrasna živina

HOLANDSKA PATULJASTA ŽIVINA
[img] [/img]

PETLIC RASKOSNOG REPA

Orginalno poreklo holandske patuljaste ili pravilnije staro holandske patuljaste živine je nerazjašnjeno, ali se smatra da je to najstarija evropska patuljasta živina pošto je gajena u Holandiji još polovinom 18. veka. U formiranju rase udeo je verovatno imala bantam živina, koju su iz indijskog arhipelaga prvi put doneli u Evropu holandski moreplovci. Prvobitno je gajena na feudima holandskih lordova za proizvodnju jaja jer su patuljaste "Holanđanke" odlične nosilje, bez obzira na njihovu minijaturnost.

Holandska patuljasta kokoš zvanično je priznata kao rasa 1906. godine, a posle drugog svetskog rata izvezena je u Ameriku, a između 1950. i 1960. godine u Englesku i Nemačku.

Holandski "patuljci" su veoma skladna, lepa živina koja zahteva malo prostora, a uz to su solidne nosilje, dobre kvočke, a pilići brzo napreduju i veoma su otporni, te sve to čini da su idealni za ljubitelje patuljaste živine. Odlikuje ih malo telo, prav stav, visoko nošene grudi, niske, plavo-sive noge, prosta kresta od 5 zubaca, bele, jajolike ušne minđuše oblika badema i veoma raskošno perje.

Perje je posebno bogato kod petlića, a naročito je izražen raskošan rep, koji je zatvoren, obao sa izraženim srpovima. Krila su relativno velika i dugačka, a nisu nošena isuviše nisko.

Propisna težina petla je 500 - 550g, a koka 400 - 450g.
Mnoštvo selekcionisanih, prelepih boja perja su razlog više za popularnost staro holandske patuljaste živine. Radi dobijanja novih boja u kasnijem periodu razvoja rase, po određenoj šemi za ukrštanja korišćene su sledeće patuljaste rase: plimutrok, vijandota, suseks, lakenfelder i dr. Najviše ih ima u raznim jarebičastim varijantama boja i to: zlatnoj, srebrnoj, žutoj,plavoj, plavo- srebrnoj i plavo-žutoj, a kod svih ovih boja petlić je različit od koke, što je normalno za svaki tip jarebičaste boje kod živine. Pored navedenih jarebičastih boja odgojeni su i u crveno sedlastoj, beloj, crnoj, žutoj, kukavičijij, plavoj, salmon, kolumbija beloj i žutoj, plavo-žutoj i lavander boji.